Oko vrata mi lanac, kod direktora potražite ključ i katanac!!

Kada je kolektiv veći, mnogo je lakše u paklu se peći. Kad vas je više, većom se energijom protiv direktora diše. Živimo danas u vremenu savremenog ropstva, kada ne postoji granica kod koje možemo reći „E sada je dosta“. Menadžeri i direktori dragi naši, alo bre, ko je rekao da smo mi robovi vaši? Evo kod mene npr. nas je samo jedna ili dve, ali jednako se borimo da preživimo terore sve. Kad ujutru uđe namrgođenog lica, odmah mi u nervnom sistemu zatreperi jedna žica. Mrgudan je došao, neko ga je opasno nagazio, pre nego li je na posao pošao. Potom sledi prva kafa uz koju se obavezno servira „Jao što me nervira“! Zazvoni telefon, on se javi, odmah potom, već sedi mi na glavi. Piskavim glasom izgovara ime moje, a da ni sam ne zna na liniji ko je. Ako još imaju pritužbu neku, bez da imam pravo glasa, u fazonu je gotova si nema ti spasa. Naša kafa još uvek čeka, jer stalno je gužva neka. I jeste gužva, ima da se radi... Mahom je to za njega privatno, jer ako nećeš, hoće bre čovek odmah da se svadi. Uhvati me tako u radno vreme, da pišem mu seminarske i apstrakte na raznorazne teme. Od kafe sam digla ruke, taman sednem da jedem, onda sve te radove traži na engleski da prevedem. Opet telefon zvoni, evo mu potomka, verujte prava mala sotonka. Sa ponosom kaže ako joj na žulj staneš, poželećeš sam u pakao da baneš. I njene smo škole učili mi, na odbranu diplomskog s'ponosom išli svi, a radove i ispite do tada spremaj wiserice ti. Imamo i njegovu ženu, finu ali totalno smetenu. Onda časkom da skoknem i do njenog posla, jer i tu ima da se radi dosta. Uradila bi ona al' ne zna, reče on meni, dakle tako mi ga lepo smesti iz težišta me odmah izmesti. U nekom trenutku eto ga i pravnik, odmah mi oko vrata zaigra onaj znate robijaški okovratnik. To vam je tek poseban lik, u nosu mu se krije jedan jako iritantan tik. Vidim koleginici se pogled negde u daljini gubi, jer on joj se u facu dubi. I taman kad pomislimo KRAJ, nema dalje, on izdahne i koleginica kaže ručkao je to, a ja kažem Ma daaaaj!! Stariji je to 'gospodin', pregazio mnoga leta, verujem nekad je bio cool lik, baš šteta. Sada postao džangrizavac pravi, pa i kad te vratima svojski udari, uopšte ne mari. Najviše od svega volEm i sa knjigovođom u vatri da gorEm. Ljuta ona neka žena, ni dobro jutro da kaže ne može, a da joj na usta ne pođe pena. Posao joj samo da traži greške, došla bi da ti Hebe mater odmah, ako treba i peške.  Al' voli ona sebe, uvali mi i ona posao njen, a ti wiserice opet ma ko te Hebe... I konačno negde pred kraj dana, došla na red i naša kafa, kad evo ti ga ulazi on.... Direktore pa kako ste, baš je danas lepo vreme, a on kaže super nego znate onaj nov Zakon o radu... Eto vidite kako da vam kažem, mogu da vas otpustim kad god poželim, neću da vas lažem. Mogao sam ja da zaposlim rođake moje, ali znate ja kad tonem, vučem sve za sobom, ne gledam uopšte ko je! Tada gazim preko mrtvih, koracima lakim, zato i ne mogu da radim  sa svakim. Odlazi potom sav razočaran, setio se svoje male plate, jer globe ga svakoga meseca, stotine eura zbog stambene rate.  

I ostanemo tako nas jedna ili dve, skrušene od tuge i bola jedva se odmakosmo od stola...da zapalimo cigaru, jer tužna je ta njegova sudbina zbog plate mu 'male', daćemo mi malo od naše, zaista nije nam do šale.. Samo taj prokleti Zakon o radu, ma neće mi valjda doći glave, jer imaju oni još gomilu privatnog posla da mi dadu, predsednici, pravnici, knjigovođe, žene, deca i oni, direktori naši, jer vole vas i samo zbog vas postoje robovi vaši!!!