Nikada nemoj da me pitaš gde ih nalazim, jer..

Vidiš onu skupinu ljudi tamo, one što se grohotom smeju. Njih volim, jer me uče kako da se smejem još više.

Pogledaj tamo one neke što ljubomorno gledaju, njih takođe volim, jer pored njih znam da sam u nečemu, šta god to bilo, vrlo dobra. Briga njih za jadac, oni se uglavnom sapletu o Gladac. Posebno volim te njihove ljute poglede, jer tada znam da nisam samo dobra, nego sam najverovatnije odlična.

Obrati sad pažnju na one tamo isceđene, umorne, rastrzane, što jure non stop za decom. Priznajem nije baš da izgaram u želji za saznanjem kada im je dete pojelo prvu kašu i kada je prvi put dotaklo nošu, ipak volim ih, jer me uče svrsi postojanja.

E, a sad zarotiraj pogled na onu tamo gomilicu parova bez dece, njih takođe volim i rado im se pridružim, jer me i oni jednako uče svrsi postojanja, strpljenju, toleranciji..

Idemo dalje, vidiš li one mračne, uglavnom ničim izazvano namrgođene. Takvi znaju biti teški u pičku materinu, ipak volim ih. Njih kad sretnem obavezno proverim to neko svetlo u meni da se kojim slučajem nije ugasilo. Gadno je to, stojiš ti i oko tebe mrak. Kakve sve lepote i radosti mogu da ti promaknu.

Ajmo malo do ovih koje prvo čuješ, pa ih kasnije i ugledaš.. Te galamdžije, kad priča viče na sav glas. Posmatraš ih kao da su na pozornici, daš im taj centar pažnje za kojim toliko čeznu. Veoma je važno da im se sve vreme diviš, jer u protivnom biće još glasniji.  Desi se nekada da se opuste, malo predahnu, da koji atom kiseonika udahnu. Međutim čim izlete iz fokusa, evo ih opet sa onom ajmo svi u glas.. Za njih me ne pitaj, njih obožavam, jer kako bih inače znala da uživam u čarima tišine. Dragoceni momenti kada je ceo univerzum samo moj.

Ok, hajmo sad do ovog ćoška, ali oprezno.. To je mesto rezervisano za Zlice. Uglavnom su vrlo tihi, skoro nečujni, sa prokislim osmehom, bilo kakav zvuk ili pokret mogao bi odati njihove prave namere.. Priznajem da je na gurku, ali volim i njih.. Oni me uče da apsolutna pravda ne postoji i to mi je iskreno najteža lekcija koju iznova i iznova učim i učim i poludim i pitam se zašto i opet učim i učim i skoči pritisak i ništa i učim i učim i štitna proradi, ubacim tu i tamo malo drame i naravno nazad na start liniju i evo me učim i učim i još naučila nisam.. i vrlo verovatno neću nikada naučiti..

Nego jel’ voliš golicanje, dođi ovamo.. Jel’ osećaš kako te peruška šašolji.. To ti je od ovih što do juče nisu imali ništa, a danas i perje i zvona i praporke.. Ušuškalo poreklo sa svih strana, jer ko još voli sirotinju. Gledam ih i kapiram nije lako biti Bogata sirotinja.. Takvu felu ljudi volim, jer jednog dana kada me zvekne neki lotto pa postanem milioner i ja, obavezno moram oročiti praziluk. Nikad ne znaš šta ludu glavu da ponese može.. Kad se dohvatim tog silnog keša, pa sednem u neka opasna kolica, praziluk je tu da me zagolica i seti ko sam, šta sam i odakle sam..

Idemo dalje, vidi ove udate ženice, mnogo su slatke kad me hrabre da se nikad ne udam. Naćule uši i pomno slušaju o onom što zbog cene čaja drami, pa onda o onom što non stop priča o mami i čuvenom nikad više viđenom koji mi sve kosti uza zid prignječio, posle kog me kolega tri dana na poslu tabletama protiv bolova lečio. Beskrajno volim njihove reakcije, jer sve bi dale za malo te solo akcije.

Taman kad odmaknem od udatih, dočekaju me ovi stalno zabrinuti, to bi da te hrani non stop, da te poji, oblači, svlači, proverava jesi li pošao pa kada si došao, to te prodaje, to te svakog časa i na svakom mestu udaje i od te namere ne odustaje.. Realno ovi su najdosadniji, najnaporniji i baš oni te najviše i vole, jer to su ti najrođeniji i bez njih se ne može..

Kad smo kod toga, jel vidiš ove sa guslama što sede. To tesla gusle, tesla i mozak, ne prestaje i sećam se sedela sam ceo dan i slušala i pride uživala, jer shvatiš da je ljubav kad voliš sve ili ništa..

I tako volim i ove uvek i svuda utegnute, pored njih sedim i pitam se kakav je to život bez malo komocije, jer ko to kaže da moram biti fit.. Kakav je to život bez katkad raščupane kose, jer ko to kaže da ovih dana kosa mora biti ispeglana ili da je do ramena ili da je razdeljak levo ili desno.. Kakav je to život bez malo neusklađenih boja, jer ko to kaže da to nije u trendu.. Kakav je to život bez lakoće koraka, jer ko to kaže da baš tu na tom mestu moraju štikle. Zamisli živiš i ne misliš o tim nekim ljudima ispred tebe, iza tebe, pored tebe..

Kada je reč o ovim utemeljivačima urbanih nam legendi zdrava hrana ovo ono, njih volim jer me oni uvek poteraju na selo. Sednem, uzmem komad domaće lepinje, namažem domaćim mladim kajmakom, tu su i domaća jaja.. Veselje počinje, zinem i taman da izgovorim Gluten ja zagrizem pogaču, kajmak se po nepcima razliva, jaja cvrče, a ja pucam od zdravlja i sreće.

Naravno da volim i ove reklo bi se Savršene gradske face. Takvih doduše ima na svakom koraku. Lako se prepoznaju, uglavnom svi liče jedni na druge, vrte ista mesta, vrte iste ploče, vrte iste poglede uglavnom usmerene na mobilni telefon, jer bitno je gde si bio i šta si za to vreme pio, u koji separe si seo i šta si tom prilikom jeo.. Njih praktikujem kad sam mnogo umorna i ne mogu da pričam, sednem, zavalim se, ćutim i gledam mahom travu kako raste.. Ona mi se u tim momentima čini kao najuzbudljivija, ima neki koncept, ta dinamika rasta njenog, dakle i tada se nešto dešava..

I zato pusti me da zavirim svuda i ne smetaj..