Evo krv mi se u žilama ledi, lik
mi u ogledalu svakim danom sve više bledi. Nastanilo se neko čudo u predelu
štitne, vreme je da posetim lekara, kako bi se posle izbegle ne daj Bože
situacije hitne. Otišla bih ja i polazim već nekoliko meseci, ali iskreno još
uvek mi se ne ide na onaj svet da vidim kako su mi svih ovih godina i vekova
moji tamo nastanjeni preci. Nikako ne kapiram čemu više to u Srbiji kao skakanje
sa mosta, doteraš se lepo i pođeš kod lekara, jer tamo opcija za stradanje imaš
dosta...i to oho-ho!! Obavezno treba
naglasiti, kod lekara za razliku od mosta nemaš vremena da se nećkaš, kad te do’vati
onaj u belom mantilu, imaš sve šanse da ubrzo sediš Sv. Petru u krilu. Sticajem
čudnih kosmičkih okolnosti, radim u zdravstvu, slučajno znam u kom pravcu
naginju zdravstvenih radnika sklonosti. Uz dužno poštovanje poštenom svetu,
nažalost sve to ide i na njihovu štetu. Kako rekoh mesecima već odlažem taj
susret, jer već od same pomisli na damu sa šaltera, dođe mi da oko tog stranog
tela nabacam par kilograma maltera. Da mi je da ga nekako zacementiram, da ne
bih damu svojim prisustvom morala da nerviram. Koja je to guja ljuta, pogledom ti
kaže sklanjaj mi se s puta. Ok, kapiram da je neka teška muka mori, ali sestro
nisam ni ja kod tebe došla po savet kako da mi ručak ne zagori. Sreća pa će
nekoliko stotina grama kafe uz malo čokolade i možda parfemčić doprineti razvoju
naše prisnosti, ubrzo nakon biću počašćena čarima njene milosti. Kakav
preobražaj u momentu nastupi, svaki je do tada frustraki iz sistema ličnog napusti.
Ume ona fina biti kada hoće, uspeli smo dakle da se oslobodimo tog namrgođenog
zloće. Naravno da je dama sa šaltera laka prehlada u odnosu na one koji te
preuzimaju u cilju daljih telesnih pretraga. Dakle na red je došao lekar, mada
i on se ponaša kao da je pekar. Pa sam eto sasvim slučajno i kod njega došla da
mi da savet na ime vrućih kolača, vidite doktore juče mi je baš loše ispala Nastina
lisnata pogača. Koja bre tamo Hipokratova zakletva i svečano obećanje da je sve
to u službi humanosti, šatro najveća im briga zdravlje bolesnika, čuj apsolutno
poštovanje ljudskog života. E moj Hipokratu, džaba oni čitaju tu tvoju
zakletvu. Pitam se da nije možda zakletva isečak iz nekog malo boljeg zabavnika,
jeste li vi sigurni da se ona odnosi na zdravstvenog radnika. Da se ne lažemo
više, mante se zakletve i ostalih bakrača, lekarima više para, u narodu znatno
manje daća. Pa šta sad... Imao je čovek jedan mali, mali, malignitet, nije
valjda mislio da će zbog toga biti prioritet. Doduše na listu čekanja odmah je
stavljen, prođoše od tada godina ili dve, sa iste ga sada skidaju, više nije
svrsishodan, počele metastaze da ga ubijaju. Šta da vam kažem moji doktori,
vaši su problemi definitivno od naših mnogo veći i gori. Mi smo pacijenti satkani
od optimizma, sve nam dobro u životu, mi uopšte ne osećamo tu finansijsku
strahotu. Od tolike životne idile, evo baš kažem koleginici Bože koliko dugo u
nekoj zdravstvenoj ustanovi nismo bile. I sad pored svih tih spoznaja nije mi
lako, ne bih ja da mi tu po štitnoj čačka svako. Računajući na to što radim u
zdravstvu, pozovem ove moje da mi daju preporuku kod kog lekara mogu da ostvarim
saradnju onako etički gledano laku. Kažu meni moje koleginice imaš u Kliničkom
doktorku dijagnostičar broj jedan, ali takođe treba da znaš (među nama) da se u
njoj krije aždaja, jer strašno je nervira ta sa svih strana dolazeća raja. Ima
ona svoju privatnu praksu, mesto gde lepo može kešom da ti naplati znanje koje
je godinama sticala na Medicinskom faksu. Pomislim u sebi ’bem ti državu što joj
ne daš platu veću, pa da ne moram ja da joj glumim boksersku vreću. Ume žena
ničim izazvana da ti se naHebe milosne majke, kada uđeš u njene službene odaje,
ona je ta koja vedri, oblači, kupuje i prodaje. Naravno u Kliničkom i treba da
ti proda par kilogama svoga besa, da bi posle u njene privatne odaje mogao da
ideš rasterećeno i da brojiš evre sa što manje stresa. Tu će aždaja
blagonaklono pogledom da te miluje, dok ljubaznim tonom izgovara dijagnozu zvuk
Baha te iz pozadine smiruje. A tek što su im šalter dame fine, jer i za njen
osmeh moralo je malo evra sa računa da
se skine. Ovde drame nema, dok na svoj red čekaš, ovoj dami ne smeta čak ni što
se desetak minuta oko izbora kafe femkaš. Da, da, ovde si i kafu dobio, sve je
podređeno nama i to nije neka velika fama. Jeste da u Kliničkom reži kao
razjarena zver, tretira te blago rečeno kao da si ker. Dobro, mora žena malo da
laje, jer ko će onda doći privatno i evre umesto zdravstvene knjižice da daje. Ali
intervencija još da se radi treba, sledi dakle sada na Onkologiji trka i da se
razumemo nije to frka. Sad opet mora da se ide kod ’državnog’ doce i to je
narode frka, evo kladim se u listu čekanja, nervni sistem će opet od šaltera do
ordinacije gomila njih onako perfidno da mi drka. Onda se setih, obećala sam da
ću privatno kod lekara ponovo doći, trebam mu dakle živa, zato će on sad da
pozove ovog na Onkologiji da me najavi, dakle biću ipak tretirana kao da sam u
najmanju ruku neka na ovom svetu jako bitna kvazi diva. Blago meni!! Nadam se
samo da ovaj preglede i kontrole zakazuje tokom Bela dana, a ne kao neki koji
mi na cedulji dade broj mobilnog, kaže sredom radi noćnu pa da dođem tada,
manja je gužva, brine valjda čovek da u čekaonici od manjka kiseonika čekajući još
neka mi ćelija ne strada. Aham, pomislim kako da ne, nećeš ti meni više ni
sliku videti pa makar mi pocrkale ćelije sve.
I dok sam gromoglasno srkala onu
čuvenu kafu koja košta nekoliko stotina evrića, razmišljam šta bi bilo da iste
nemam? Koju bih pogrebnu agenciju mogla da kontaktiram, šta mi je od garderobe
potrebno, koliko ljudi da pozovem da me u večna lovišta prati, kao i da svako
ko zamnom suzu ne pusti ceremoniju može momentalno da napusti i da se svojoj
kući vrati. Pa se mislim što sam nekima dala, što nekima nisam, što li sam se
sa zapada vratila, što u nekim situacijama direktora nisam za glavu skratila. Zbog
kakvih sam se sve gluposti nervirala, pa mi zato štitna sada lepo uvalila kosku
i na oba režnja istu servirala. Hvala njojzi!!
Jeste da radim u zdravstvu, malo
znam o zakletvi, malo o zakonodavstvu, ali zar je to potrebno da bi preživeo
pohode u našem, samo na papiru, humanom zdravstvu. Ne znam dal’ da brinem više ili manje, brinući
tako već mesecima malo se i pogoršalo stanje. Opet kažem ima u zdravstvu i
poštenog sveta, ali i oni su zbog tog poštenja postali laka meta. Kako god,
borićemo se doce i ja i ovom prilikom obećavam sa što manje eura. Legalno, uz
zdravstvenu knjižicu, samo u radno vreme, nikako noćne smene. Neće me u tome
omesti ni šalter dama bez obzira kolike da su frustracije njene.
Jedno je sigurno, zdravlje kada
imaš, lako ćeš prijatelju svaki udarac u životu da primaš. Samo kasno Marko na
Kosovo stiže, kada to shvatiš, organizam belu zastavicu diže. Ko preživi
pričaće, a neko te priče možda čitaće. I odoh sada da prevodim direktorov rad na
engleski naravno privatno za Dž, ali ovaj put zaista nema nerviranja, kako bih
blagovremeno izbegla novih koski serviranja. Ne, nikako...
