Ovaj naš srpski mentalitet, krije
u sebi izvestan raritet. Nekima od nas još dok si u stomaku, roditelji isceniraju
svaku životnu etapu. U glavu će ti odmah usaditi osećaj krivice, ako samo
pomisliš da nekada negde promeniš te njihove skice. Od malih nogu naprave ti od
života projekat, sazidaće od tebe jedan, na sve udare, otporan objekat. Gajeni
smo tako da u životu bez njih ništa nije lako. Intezitet njihovoga učešča
nikako ne opada, jer u protivnom od brige zdravlje rapidno im propada. Na to se
pozivaju od momenta rođenja, pa kroz ceo proces starenja. Ako samo probaš da
iskorak napraviš, jednako je kao da si na lomaču rešio da ih staviš. Naučiće te
da sve najbolje znaju, pa će s’tim u vezi neumitno savete i kad pozvani nisu da
ti daju. Sa idejama stalno te forsiraju, hipofizu tada vidno iritiraju. To može
da izazove dosta unutrašnjeg besa, usled čega ode referentna vrednost
prolaktina, u narodu poznatog kao hormon stresa. Rešila je tako npr. jedna naša
mama, ćerka kad poraste mora biti dama. Poslala je s’toga na časove klavira,
kako li će samo graciozna biti kada Betovena zasvira. I svirala je devojčica mala,
projekat je to i mama je za njega velike pare dala. Nakon nekog vremena videsmo
i šta je izniklo iz tog maminog davno zasađenog idejnog semena. Sedimo ja i
čuvena mama, a pored nje projekat koji se zove ’dama’. Ideja se u maminoj glavi
rodila, na klaviru svirka svima bi nam godila. Da svira dama nije bila rada,
reče mami gde baš sada. Da je mogla odsekla bi sebi najmanje dva prsta, bežala
je od klavira kao što i sam đavo beži od krsta. Kad najednom skoči mama ljuto, ’udaraj’
po tom klaviru reče, svojevremeno si me koštala skupo. Devojčica mala, sad
odrasla žena, maminu naredbu da odbije nije smela. Udata je sada dama za finog
čoveka, biće da se ipak isplatila investicija neka. U kolekciji imam ja još
jednu mamu, ako sinko odbije da posluša, od života mu momentalno pravi dramu.
Ulagala je u njega zdušno i zato celoga života mora biti njeno dete poslušno.
Da ulaže je kaže morala, sad kad bi ga rasporila ispalo bi iz njega milion
dolara. Za moj um to beše stanje šoka, pomislih u sebi e moj ’sinko’ sudbina je
tvoja gorka. Takvi te roditelji valjda rađaju na kredit, eto sve su ti dali,
red je da im se u nekom momentu na tome i zahvali. Kod takvih je računica
prosta, u nekoj određenoj godini će reći e sad je dosta. Vreme je došlo, doba
našeg davanja je prošlo. Ulagali smo u tebe toliko, sad ću taksativno da ti
navedem kada, gde i koliko. Zbog tebe smo se u kreditima davili, hipoteke na
kuće stavili. Pa gde su neprespavane noći, mislili smo izdržati nećemo moći. Godinama
odmora nismo imali, jer smo se samo oko tebe cimali. Željni su kažu slobode,
sada bi im prijale razne zgode. Pošto su te dobro udali...oženili, zašto malo
svojih doprinosa sa njima sada ne bi podelili. Takve kapiram da su u fazonu vreme
je da sav uloženi napor vratiš, ako zatreba sada ćeš ti hipoteku na kuću morati
da staviš. Vratiti im moraš tolike godine jada, u protivnom ćeš emotivno da
stradaš. Njima je glavno oružje emotivna ucena, rodio te, gajio da bi se ti sad
tek tako udaljio. Ja sam ipak za onu, od takvih nek ti je adresa što dalja, ispada
da si im sve vreme bio isto što i na preponi urasla malja. Pošalji im mesečno
jedan ček, jer tome su stremili i to će im produžiti životni vek. Na temu
njihovih neostvarenih ambicija, daće ti psiholog za život par ključnih
kombinacija. Kako da sutra tvoje dete ne bude ’dama’, naprotiv pomozi joj da to
otkrije sama.
Imamo mi i one roditelje previše
brižne, od kojih se takođe kosa iz temena diže. Njihova deca nisu projekat
skupi, naprotiv takvi ti ceo život lepe da si za njih i sa pedeset godina dete.
Juriće za tobom svuda, jer za njih ne postoji zanimacija druga. Ako se na prvi
telefonski poziv ne javiš, gotovo je, umireš, u sekundi osmisle scenario da se
prestraviš. Jasno mi je skroz... U osnovi su močvarni tipovi i s’godinama
postaju sve veći freak-ovi. Dovoljno je da napolju malo jači vetar duva, panično
se kafa kuva, nokti se grizu, kapira Hitnoj si blizu. Oni će se svega odreći, imaju
samo jedan cilj, kako da što više doprinesu tvojoj ličnoj sreći. I kad para
nema za tebe će da stvori, jer smisao njegovog postojanja je da celoga života tvojim
željama dvori. Takvima je mahom samo jedna zvezda vodilja, da može ova Srpska
majka ceo život bi te dojila. I to može biti jako naporno, jer guraju se u sve
i svja uporno. Desi se tada da iskrsnu varnice pa se međ’ sobom zamere, naravno
ništa tragično, ipak shvatiš da meša se iz najbolje namere. Onda se sve
oprosti, do neke nove ’pitanje života’ gluposti.
Za razliku od nas, na zapadu
vlada jedan takoreći sklad. Toplo porodično gnezdo napuštaš kao vrlo mlad. Na
zapadu svak’ na svoju stranu, obično se samo za praznike sastanu. Oni su u
fazonu svako brine brige svoje, kakve veze ima što si dete moje. Na put su te
izveli, s’toga im je sasvim dovoljno što su te prošle godine za praznike
videli. U Srbiji skroz suprotno, roditelju praviš ožiljak direkt na srcu, ako
kojim slučajem pokušaš da presečeš virtuelnu pupčanu vrpcu. Svi se svima u sve
mešamo, svadjamo se, ljubimo, dešava se zato i da granice razuma gubimo.
Mene
moja mama nije terala da sviram klavir, dakle nisam ’dama’, ali sam zato sve
svoje odluke u životu donela sama. Umeju moji katkad zamarati, pomislim
oslobodite me nepotrebne priče, umorna sam, jedva mali prst na nozi mičem. Učini
mi se tako, lakše bih Mont Everest osvojila, nego li se od njihove senke
odvojila. Onda me naravno sete, za nas ti ćeš uvek biti dete... I volim ja ovo naše stanje porodično, iako svi
jedni drugima sedimo na glavi nepomično. Ne bi ja to mogla kao zapadnjaci, da
živimo rod rođeni, a zapravo najobičniji stranci!!!
Нема коментара:
Постави коментар