Nikada nemoj da me pitaš gde ih nalazim, jer..

Vidiš onu skupinu ljudi tamo, one što se grohotom smeju. Njih volim, jer me uče kako da se smejem još više.

Pogledaj tamo one neke što ljubomorno gledaju, njih takođe volim, jer pored njih znam da sam u nečemu, šta god to bilo, vrlo dobra. Briga njih za jadac, oni se uglavnom sapletu o Gladac. Posebno volim te njihove ljute poglede, jer tada znam da nisam samo dobra, nego sam najverovatnije odlična.

Obrati sad pažnju na one tamo isceđene, umorne, rastrzane, što jure non stop za decom. Priznajem nije baš da izgaram u želji za saznanjem kada im je dete pojelo prvu kašu i kada je prvi put dotaklo nošu, ipak volim ih, jer me uče svrsi postojanja.

E, a sad zarotiraj pogled na onu tamo gomilicu parova bez dece, njih takođe volim i rado im se pridružim, jer me i oni jednako uče svrsi postojanja, strpljenju, toleranciji..

Idemo dalje, vidiš li one mračne, uglavnom ničim izazvano namrgođene. Takvi znaju biti teški u pičku materinu, ipak volim ih. Njih kad sretnem obavezno proverim to neko svetlo u meni da se kojim slučajem nije ugasilo. Gadno je to, stojiš ti i oko tebe mrak. Kakve sve lepote i radosti mogu da ti promaknu.

Ajmo malo do ovih koje prvo čuješ, pa ih kasnije i ugledaš.. Te galamdžije, kad priča viče na sav glas. Posmatraš ih kao da su na pozornici, daš im taj centar pažnje za kojim toliko čeznu. Veoma je važno da im se sve vreme diviš, jer u protivnom biće još glasniji.  Desi se nekada da se opuste, malo predahnu, da koji atom kiseonika udahnu. Međutim čim izlete iz fokusa, evo ih opet sa onom ajmo svi u glas.. Za njih me ne pitaj, njih obožavam, jer kako bih inače znala da uživam u čarima tišine. Dragoceni momenti kada je ceo univerzum samo moj.

Ok, hajmo sad do ovog ćoška, ali oprezno.. To je mesto rezervisano za Zlice. Uglavnom su vrlo tihi, skoro nečujni, sa prokislim osmehom, bilo kakav zvuk ili pokret mogao bi odati njihove prave namere.. Priznajem da je na gurku, ali volim i njih.. Oni me uče da apsolutna pravda ne postoji i to mi je iskreno najteža lekcija koju iznova i iznova učim i učim i poludim i pitam se zašto i opet učim i učim i skoči pritisak i ništa i učim i učim i štitna proradi, ubacim tu i tamo malo drame i naravno nazad na start liniju i evo me učim i učim i još naučila nisam.. i vrlo verovatno neću nikada naučiti..

Nego jel’ voliš golicanje, dođi ovamo.. Jel’ osećaš kako te peruška šašolji.. To ti je od ovih što do juče nisu imali ništa, a danas i perje i zvona i praporke.. Ušuškalo poreklo sa svih strana, jer ko još voli sirotinju. Gledam ih i kapiram nije lako biti Bogata sirotinja.. Takvu felu ljudi volim, jer jednog dana kada me zvekne neki lotto pa postanem milioner i ja, obavezno moram oročiti praziluk. Nikad ne znaš šta ludu glavu da ponese može.. Kad se dohvatim tog silnog keša, pa sednem u neka opasna kolica, praziluk je tu da me zagolica i seti ko sam, šta sam i odakle sam..

Idemo dalje, vidi ove udate ženice, mnogo su slatke kad me hrabre da se nikad ne udam. Naćule uši i pomno slušaju o onom što zbog cene čaja drami, pa onda o onom što non stop priča o mami i čuvenom nikad više viđenom koji mi sve kosti uza zid prignječio, posle kog me kolega tri dana na poslu tabletama protiv bolova lečio. Beskrajno volim njihove reakcije, jer sve bi dale za malo te solo akcije.

Taman kad odmaknem od udatih, dočekaju me ovi stalno zabrinuti, to bi da te hrani non stop, da te poji, oblači, svlači, proverava jesi li pošao pa kada si došao, to te prodaje, to te svakog časa i na svakom mestu udaje i od te namere ne odustaje.. Realno ovi su najdosadniji, najnaporniji i baš oni te najviše i vole, jer to su ti najrođeniji i bez njih se ne može..

Kad smo kod toga, jel vidiš ove sa guslama što sede. To tesla gusle, tesla i mozak, ne prestaje i sećam se sedela sam ceo dan i slušala i pride uživala, jer shvatiš da je ljubav kad voliš sve ili ništa..

I tako volim i ove uvek i svuda utegnute, pored njih sedim i pitam se kakav je to život bez malo komocije, jer ko to kaže da moram biti fit.. Kakav je to život bez katkad raščupane kose, jer ko to kaže da ovih dana kosa mora biti ispeglana ili da je do ramena ili da je razdeljak levo ili desno.. Kakav je to život bez malo neusklađenih boja, jer ko to kaže da to nije u trendu.. Kakav je to život bez lakoće koraka, jer ko to kaže da baš tu na tom mestu moraju štikle. Zamisli živiš i ne misliš o tim nekim ljudima ispred tebe, iza tebe, pored tebe..

Kada je reč o ovim utemeljivačima urbanih nam legendi zdrava hrana ovo ono, njih volim jer me oni uvek poteraju na selo. Sednem, uzmem komad domaće lepinje, namažem domaćim mladim kajmakom, tu su i domaća jaja.. Veselje počinje, zinem i taman da izgovorim Gluten ja zagrizem pogaču, kajmak se po nepcima razliva, jaja cvrče, a ja pucam od zdravlja i sreće.

Naravno da volim i ove reklo bi se Savršene gradske face. Takvih doduše ima na svakom koraku. Lako se prepoznaju, uglavnom svi liče jedni na druge, vrte ista mesta, vrte iste ploče, vrte iste poglede uglavnom usmerene na mobilni telefon, jer bitno je gde si bio i šta si za to vreme pio, u koji separe si seo i šta si tom prilikom jeo.. Njih praktikujem kad sam mnogo umorna i ne mogu da pričam, sednem, zavalim se, ćutim i gledam mahom travu kako raste.. Ona mi se u tim momentima čini kao najuzbudljivija, ima neki koncept, ta dinamika rasta njenog, dakle i tada se nešto dešava..

I zato pusti me da zavirim svuda i ne smetaj..

Osećaš se loše, nemaš više kud, a tebe baš briga, jer si u fazonu Ja samo Feel Good..

(Još uvek nije) Lajf kouč i Ja, iza scene..

Bio jednom jedan mali svet i u tom svetu, pre nekih par godina (još uvek nije) Lajf kouč i ja.. Za razliku od mene nesavršenog Potomka jedne nesavršene porodice, na Oko savršeni (još uvek nije) Lajf kouč dolazi iz jedne (NE)Savršene porodice.. Baš tako, (NE)Savršena porodica, jer (NE) je rezervisano za Tatu mu. Tata je toliko nesavršen da je uvek morao sedeti izdvojen u nekoj od spavaćih soba kada gosti dođu, jer Tata nije akademski lik, Tata je rođen u tom i tom selu davne te i te godine, dakle Tata je čovek seljak. Tata kad se pozdravlja jako stegne ruku, kad priča čuje se do prizemlja, kad je ljut psuje na sav glas, kad je veseo peva još glasnije, Tata se ne uvija, Tata pita iz neba pa u rebra, grli ako mu se grli.. I kako to nije bilo po pravilima ponašanja usvojenih od strane ostatka mu porodice, Tatino je bilo da Zaradi, Nabavi, Odnese, Prenese, Donese i onda Laku noć Tata. Prolazile su tako godine i (još uvek nije) Lajf kouč ode iz porodičnog gnezda, a za njim i ostatak porodice. Svi odoše osim Tate. No, Tata je Tata i zato Tata i dalje ima iste obaveze da Donosi, Prenosi i Odnosi, ali sada na više adresa.. Danas ga vidim nosi dve torbe levo, sutra evo ga gura kolica desno.. Sve pohvale (još uvek nije) Lajf kouču, Obziran je bio kada je birao adresu novog gnezda, nije red da Tata pešači daleko prilikom dostave životnih potrepština.. Kako je Tata ostao potpuno sam, kada sve oposli i dan se privede kraju, za Laku noć više nije morao da ide u spavaću sobu, sada je mogao da sedi i u dnevnoj sobi.. Zidovi i Tata.. I desi se tako jednog dana u neke kasne sate slošilo se Tati, srce nešto poskočilo.. Uplašio se Tata, u panici zove koga.. Tata zove Komšiju.. Komšija pozove hitnu i hvala Bogu prođe sve u najboljem redu.. Evo ga Tata vuče, nosi, trči, tegli (još uvek nije) Lajf kouču.. Tata je dobro, (još uvek nije) Lajf Kouč je u stilu samo *Feel good*, jer Komšije su tu za ne daj Bože.. Stari dobri Tata..

Lajf kouč (u ekspanziji) i ja, na sceni..

Slučajno u hodu prepoznam Lajf kouča na Sceni, otkriva smisao života i u njemu Toplu vodu.. Uglavnom počinje sa Bilo jednom jedno Toplo porodično gnezdo i u njemu kamen mudrosti obavijen snagom koja ti daje krila.. Organizuje Lajf kouč (u ekspanziji) tribine, sa žarom uči narod kako da *Osećaš se loše, nemaš više kud, a tebe baš briga, jer si u fazonu Ja samo Feel Good*. Gledam, slušam, čitam i dođe mi da dobacim *Kouču hitaj doma, tamo ti je Tata sam i Tata Ti No Good*.. Kako spavaće sobe nema na vidiku, bolje da šutim, šta ako me Lajf kouč (u ekspanziji) pošalje u rodni kraj.. Dalek je to put, bije hladnoća sa svih strana, a Ja bez vunenih čarapa, No Feel Good..

I dok ne pronađem nekog uverljivijeg Lajf kouča, osloniću se na stari dobri lek za dušu iliti muzikoterapiju

https://www.youtube.com/watch?v=U5TqIdff_DQ

Posao tražim i lagano se znojim, šta će biti kada vide da još nisam imala prilike da dojim

Kada na posao odlaziš pognute glave uz neizostavan osećaj mučnine, to je valjda neki znak da se u tebi nakupilo previše gorčine. Elem poligonu moj, vreme je da iznova nekim novim frustracijama oplemenim prostor tvoj. Da li ovo antistres terapija jeste ili nije, nije ni bitno, svakako je bolje da pišem ovde umesto da se bensedinčić, ksanaksić ili pak bromazepamčić pije. 

Pa kaže.. Tema koja ovih dana opasno me žulja jeste aktuelno radno mesto, jer njoj, njemu i meni u kancelariji postalo je izuzetno tesno. Da bi se tom prilikom predupredilo novo stanje odavno definisano kao stanje neizdrživoga stresa, trajno se mora amputirati to sada već svakodnevno izvorište nezadovoljstva koje vodi ka isijavanju čistog, po moj organizam, vrlo štetne doze besa. Naglašavam i to da sam do sada isprobala i još uvek isprobavam brojne tehnike samopomoći, međutim za malo koju se može reći uspešno, što je izazvalo još veći osećaj nemoći. Uzdala sam se priznajem možda najviše u spasonosnu moć joge, ali jedino šta za sada uspevam jeste to da sa izuzetnom lakoćom značajnije mogu raširiti noge i toEto. Ponekad tako u trenucima očaja ironično se tešim, uspeću eto na par sekundi tog otužnog zvuka nemilosrdanog mi savetnika direktora da se rešim. Zamišljam, kada na poslu neka nova drama zaposedne mi duh i isti kao udav počne gušiti, ja sva ponosna mirno sedim, nožnim palčevima uspela sebi, ako ništa drugo, onda makar uši zapušiti. I trudila sam se, zbilja sam se veoma trudila, u toj jurnjavi sam katkad pojam o vremenu gubila. Pa se u cik zore trgnem, osećam i čujem da svaki mi atom u telu vrišti naglas, ali ja i dalje ne odustajem, uporna sam u tom lovu na Hebeni Alfa talas. Rekli mi jednom tako neobavezno neki učeni ljudi, ako vijugama želiš olakšati teret ili makar umanjiti štetu, veoma je bitno da iz mozga eliminišeš talas Betu. U stanju Alfe, podešena si na osećaj lagode, tebi puca patka na stvari koje bi u redovnom Beta stanju mogle ozbiljno da te poremete i ne daj Bože direktno u nerve pogode. Tada te ništa pomeriti ne može, sve i da ti povrh svega oderu i koji metar kože. A samo im je to i ostalo za uzeti, zato se krajnje mere, Drastične mere podAhitno moraju preduzeti. Nema tu mnogo izbora ili da ode beta pogana ili da se pojede još koja velika, neobrađena gomila da prostite govana. Jbg u tim naletima duhovne borbe, razne ti se ideje u glavi vrzmaju i zgode. 

Nego da vidimo šta dalje... Pošto realno nemam tu supermoć mozga tj. dok bela iskričava svetlost ne osvetli makar jednu vijugu mi sivu, primorana sam da potražim neku novu za kopanje njivu. Da, da novi posao..I tako počinje pretraga, sve ću učiniti da se rešim ovog duhovnog zbog posla izazvanog nesklada. Međutim ne lezi vraže, sedim, gledam i pitam se šta je to što se po tržištu za zapošljavanje ćaše. Šta to bre ovi kvazi mi Jevropski poslodavci traže. Nakon dva do tri za um krajnje isrcpljujuća sata, prvo moram da primetim i pitam gde je nestala nekada sa ponosom izgovarana titula Ćata. Nigde nema ni Knjiškog moljca.. Čitam dalje i uskoro mi postaje sasvim jasno, po mojoj skromnoj proceni stanje na tržištu je krajnje sablasno. Za to što mi moljcu sasekoše krilca, mogu da zaključim te samo i jedino u Mrčendajzeru, Supervajzeru, Resurs edvajzeru i njima sličnoj raji tražim krivca. Iskuliram se onda neko kratko vreme, da povučem cigarete koji dim, da mozak blagovremeno za obradu novih informacija pripremim. I prođe to neko opuštajuće vreme, kad hop evo mi za razmišljanje nove teme. Saveti, sijaset nekakvih mi saveta koje mi uporno serviraju, kojekakva pravila koja mi za popunjavanje CV-ja diktiraju. To inače diktiraju rekla bih ti neki koordinatori, mada mene da pitate, spram razgovora i ponašanja, ja bih to prekrstila i zvala u koridi Toreadori. Zašto, pa zato.. postavi se tako, zauzme taj stav i čeka. Čeka da ispred njega stane neko novo, mlado i entuzijazma puno June, a onda ga on u nekom momentu usled viška godina, manjka iskustva, eventualnog nemanja veze ili pak još uvek neoplođenih jajnih ćelija u sekundi oladi i nazad na Biro mune. Kada bi mogli malo da premotamo vreme unazad, taj sada veliki Toreador, verovatno bi bio jedan sasvim običan, zatrpan papirima Arhivator. Arhivator Titula takođe rashodovana dakle otišla na otpust, a kako i ne bi kad je tamo neki 'Dajzer dobio diplomu po ubrzanom postupku za svega tri meseca uz, preko veze, veliki novčani popust. Realno, na temu obrazovanja da debatujem satima mogu, naročito danas kada, kako i rekoh, diplome se uzimaju u roku mesec, dva, tri.. onako usput u hodu. I kako je u Srbiji počela da hara nova pošast zvana Moćni mama i tata, u privatne te Čkole slali, bilo bi verujem krajnje neumesno da te oslovim sa titulom Ćata. Ali hajde, pravila su pravila... 

Nego da vidim šta to ja treba da im dam u tom pompeznom CV-ju. Koje to supervrline treba da navedem, kako da doslovce sa mojom pisanijom kvazi Toreadora zaHebem. Priznajem osobito mi je drag odeljak Navedite nešto o sebi.. tu najčešće  sve pršti od optimizma, entuzijazma, vazda poletni u radu i naravno uvek i svuda sa svojim duhom u skladu. Ma važi!! Evo ja nisam sa duhom svojim uvek u skladu, rođena sam ljudi u Srbiji, aloo u Srbiji, dakle sve i da hoću mentalitet i genetika mi ne dozvoljavaju da uživam u radu. I hobije u ovom odeljku navode, meni pravo da vam kažem te fizičke aktivnosti u teretani forsirane iskreno nikako ne gode. Tačno je i to da ću, kad god da se prilike naravno u radno vreme ukažu, pohitati na neku od društvenih mreža da samo gvirnem i doznam šta to prijatelji danas putem statusa ili fotki žele da mi prikažu. Ni slučajno nemojte misliti da nisam optimista, jer jesam i Ja, te s tim u vezi sve veštine savladaću, tako da i pored urednog i blagovremenog zabušavanja sve zadatke uredno i na vreme izvršavaću. U komunikacione sposobnosti ne sumnjajte ni na trenutak, samo da mi pokažete gde je za ispijanje kafe kutak i ceo svet je moj! I šta sad...toliko o meni, dakle sada je Toreadoru sve na tebi, koji ovo čitaš... Mada, garantujem da i ti jednako zabušavaš, pa si u to dokono vreme došao na ideju da me ovakav besmisao uopšte i pitaš. Ajmo sada realno. Nisi valjda mislio da ću ti reći da sam nervno labilna, da pritisak brate više ne podnosim, evo da te podsetim ovo je Srbija, s tim u vezi breme zvano kriza u svakom smilsu na plećima od rođenja svoga nosim. Toliko na tu temu.

Idemo dalje.. moj nadasve najinspirativniji deo, da li sam ili nisam na glavi nosila Veo. Ovde je već ozbiljna frka na snazi, lagano počinjem da se znojim šta će biti ako ovde napišem da još uvek nisam imala prilike da dojim. Da se zbog tebe Toreadoru odreknem dece neću, a to što ću da doprinesem natalitetu, treba da znači da ćeš ti kao veliki rodoljub, koji Srbiji utireš put ka Jevropskom prosperitetu, zapravo da mi ovom prilikom daš podršku veću. Dakle bojazni nema, slobodno mogu kazati da decu nemam, ali jajne ćelije uredno zalivam čitaj u bebi pohode se lagano spremam. Udata nisam i to su fakti, ali to nemojte da vas plaši, jer ako me zaposlite na svadbi bićete gosti naši. Da ste u svemu vrlo istančanog ukusa zna se, zarad radnog mesta umesto u kafanu, ja Vas eto pozivam na moju svadbu da njupate  Zlatiborsku jagu, a bogami i prase.  

I tako dan za danom do konačnog spasenja, do nekog novog posla, do neke nove drame iznalaziću razne mehanizme kako da sebi previjam rane.  Evo baš ovih dana, moj sadašnji 'Vajzer rešio da putuje preko, no malo mu je frka dal' je Еxit dobro rek'o. Da bi se eventualno izbegao kakav momenat gadan, reče napiši mi po srpski Егзит i to krajnje autoritativno mrtav hladan. I tako ode Iguman na usavršavanje stručno, a ja domu svom da ujutru opet zagrlim onaj kako već s'početka rekoh osećaj zvani stanje  mučno. To u prevodu znači dok on u CV-ju novu referencu niže, meni se na štitnoj čvor u nove pohode diže. I hajde nekako, kažu nije teško što se mora, priznajem opet najteže mi pada ta radnim danima nadolazeća zora. 

I sutra će taj isti 'Vajzer nekome od Vas da kroji kapu, prebrojava decu, godine života i iskustva. Posebno će insistirati na poznavanju stranog jezika, jer realno Zahebano je to biti na poziciji rukovodioca, a reč Exit da ubode ne može bez prevodioca. Vrzma mi se sada još jedna direktorska faca, srce mu kako kaže od inFrakta redovno strada. Posebno je osetljiv, kada čuje da je kiNdapovano neko dete, čovek momentalno u nesvest pada. U CV-ju uredno navodi između ostalog i poznavanje Francuskog jezika. Meni kanda malo neugodno da mu kažem Momak ti najpre nauči pravilno da govoriš jezik srpski, no frka mi ražestiće se toreador pa će reći vidi ove moljce al' su drski... Šic na Biro!! 

Ovaj put samo onako...

Dan kao svaki drugi, frka, panika godinama unazad Već.. Srbija jednako ljuta na sve oko sebe i na samu sebe..  Krivca za sve nemilice traži u svemu, u svakome.. Svi nešto mnogo pametni, mnogo je pitanja, još je više odgovora.. I ja režim često..  A onda se desi nešto pa se zamisliš..

U jednom sasvim neobaveznom razgovoru čujem sledeće...

Beograd, pre par dana.. Gradski autobus ulazi u stanicu, zaustavlja se i otvara vrata.. Putnici izlaze, neki novi ulaze.. Vreme prolazi, autobus joč uvek stoji i čeka... Hmm još uvek se čeka... Aman, šta se bre čeka... Narod se standardno počeo migoljiti, u niskom startu čeka koga prvo da opsuje.. Ipak, psovke izostaju na opštu radost kad dođoše do spoznaje zašto se toliko čekalo.. Na prvim vratima ulazila je jedna baka.. Uz pomoć neke nepoznate gospođe uspela je ona u toj nameri posle celih desetak minuta.. Vrata se zatvoriše, autobus pođe.. Svi odahnuše u smislu Konačno da krene.. Baka stoji i gleda narod ovaj naš 'Nebeski', gleda i on nju.. Nažalost sve je ostalo na pogledima.. 

Ubrzo dođe i sledeća stanica.. Nova drama na pomolu.. Ulazi mlada žena u poodmakloj trudnoći.. Autobus ponovo krenu.. Isti scenario, gleda sada i ona.. Naravno da su i nju svi  ispratili pogledima i taman kad pomisliš to je to, nema dalje, desilo se čudo..Trudnici mesto ponudi druga baka, srećna neka baka.. jer sedela je ona.. Međutim, ova namera bakina postide trudnicu.. Valjda zbog poštovanja njenih godina daleko brojnijih.. Pobuni se ona zato u momentu, pa će ljubaznim tonom 'Neka hvala sedite Vi'.. Baka kategorično odbi prigovor trudničin uz obrazloženje eto bila je i ona kako reče nekada davno trudna, zna ona da to nije lako.. Potom se pomeri par koraka i stade pored još starije bake.. one što je ušla na prethodnoj stanici.. Pogledaše se njih dve onako nekako zbunjeno, nemoćno.. Nezgodno je to, hoće valjda ta nemoć sa godinama.. Nije prošlo malo, kad evo ti ove bake što je sedela, okreće se i hrabro kaže ovoj što stoji sada već treću stanicu za redom.. Pa kaže  'Izdržaćemo mi do kraja'.. 

Ne znam, mislim da je to ona zapravo telefonirala 'Nebeskom narodu' koji je uredno sedeo i gledao svoja posla.. Mada to ja sada samo nagađam, moguće je da silno grešim..
Nije prošlo par sekundi, Starija baka odgovara mlađoj 'Neka, nije problem, kada mi već kod kuće ne ustaje moj rod i porod, zašto bi neko u autobusu ustao'... I tako.. Autobus ode, a i bake u njemu..

Eto.. Odoh sada da promislim malo, samo malo.. Na kratko ću zaboraviti njega, nju, njih.. Da vidim recimo kakva sam npr. Ja!! Posle ću naravno opet da se bavim Žikom, Mikom i ostalom rajom.. pa ću sve to da zavedem pod kategorijom 'Aaaa, Zar ovo je Srbija'!!

Kompleks je gadan, ego ti zbog njega uvek gladan

Kompleks je gadan, ego ti zbog njega uvek gladan. Kada te isti radi, mnoštvo ljudi i ceo svet oko tebe budi nagon i potrebu da se sa nekim konstantno i neumitno svadi. Da bi sa svojim duhom živeo u skladu, da bi umanjio so na svojoj ljutoj rani, spas ćeš pronaći u njenoj, njegovoj, nečijoj mani. Godine prolaze i sve više te žulja taj tvoj duševni jad, postaješ u tome nezajažljiv, jer ti je za utehom takođe sve veća glad. U tvom izlogu stvari stoje ovako ‘Pogledajte me ljudi i zapamtite boli me Q’rac za sve i to jako’. Dok stojiš, gledaš sebe i svoj lik time se tešiš, ali kapiram da ti u pozadini plave jaja, jer i sam znaš da u tome silno grešiš. Evo priznajem umreću i neću znati, zašto za svaku boljku nesretni Q’rac mora cenu da plati. Na nadgrobnoj ploči stajaće mi natpis ‘Otišla je ona, volela je i bila je voljena, iskreno se radovala penziji, no vreme je da sada odgovor za kurčeve boli traži u nekoj drugoj dimenziji’. Primetila sam i to je fakat, nikako da se desi da ih npr. zaboli lakat. Ostav’te se više tog Q’rca, njegovo je da između ostalog decu pravi, nego lepo svoju glavu kod psihologa na analizu stavi. Učili su ljudi za to škole, uz njih mane mnogo manje bole. Posebno mi slatka teza, dok prozivaju druge on ili ona se zapravo samo na vrlo ‘originalan’ način zeza. Priznajem moj mozak ne prepoznaje taj smisao za humor, pa umesto hormona sreće, u njemu se tada luči samo i jedino umor. Pomislih pa kažem čekajte Turci, hoće i ovaj Mujo da se zabavlja na toj vašoj neobičnoj žurci. Međutim, zajebena je to igra, opasna je to fora, jer njihov lik u toj ‘zajebavanciji’ da se zaobilazi mora. Kako je to osetljiv i tanan duh, sam pokušaj šale na njihov račun odzvanja glasno, momentalno im strada i sluh. S tim u vezi, jasno mi je zašto nekada nešto pogrešno čuju, jedva do reči dođeš, jer oni uveliko u punom mlazu verbalno te pljuju. Ipak, utera ti to strah u kosti, obrva počne dobijati tikove, jer nikada ne znaš šta može isprovocirati takve likove. Inače se hvale velikom društvenošću, vole biti popularne face, izuzetna je čast ako takvi likovi u tvom pravcu lajk bace.

Desi se tako, naiđe im poseban trenutak, doduše vrlo retko, suoče se sa sobom pa se skupe kao petoparci. Gledam ih tada, skopa me tuga neka, da je Bog i meni dao Q’rac priznajem i njega bi počeli da podilaze žmarci. Ko zna možda i ja do kraja otkrijem taj smisao kurčeviti, pa ću konačno u nekom od životnih očaja moju malu makar pleviti. Priznajem ne bih da me boli, neki mudraci propagiraju da svoje telo treba da se voli. Ja se u tim teškim situacijama obično oslanjam na patku, ona mi pomogne da prebolim muku svaku. Zato kada vidim šta kompleksi od ljudi rade, tada me zaista najviše boli pomenuta patka, ne znam ona mi je za te prilike nekako posebno slatka. Ipak gadna je to patka, bićeš zbog nje kažnjen, jer ako nije na njihovom nivou tzv. Pekinška, neće im biti jednako kao tebi ili meni slatka. Kazna mora biti oštra, jer u nekoj neobaveznoj šali potkralo se da si im slučajno prozvao štošta. To su za njih situacije veoma stresne, u tom slučaju ozbiljno počinju da besne. Ne daj Bože ako ti u tim momentima znaju makar jednu slabu tačku, jezik im se brzinom svetlosti pretvori u praćku. Bacaće otrov u svim pravcima, jer tvoja sreća od njihove nikako ne sme biti veća. Razumem, neostvarene ambicije veliko su breme, pa je to njihovo nazovi zezanje zapravo rezultat samo jedne obične, stalno prisutne treme. Samopouzdanje im je na klimavim nogama, najveće su face kada duh dopinguju alkoholom ili veoma često nekim psihoaktivnim supstancama tačnije lakim ili teškim drogama. Gledam ih tada pa sam u zbunu dal’ da se smejem ili da plačem, jedna mi noga u grob stane, dok drugom lelujam na kori od banane.

Ističem ovom prilikom, izuzetno poštujem kult jezika i slobodu govora, kada je iskreno i bez preteranog umnog tovara. Umem i ja biti na jeziku oštra i priznajem to je alatka koja će u životu dosta da me košta. Porez na dužinu pomenutog uredno plaćam, s toga i pazim u kom ću pravcu sa njim da gađam. Tuđim se bolom ne sladim, nikada se ničim izazvana ne svadim. Kad moja patka poleti i kažem doviđenja, znači da sam prihvatila  tvoje postojanje kao takvog, te da me više ništa od strane tebe ne dotiče, a još manje vređa. Zbog svojih neostvarenih snova ne kažnjavam nikoga, kitim se samo svojim perjem, najpre se na svoj račun šalim i lažnim uspesima se ne hvalim.

Ne znam, zato mi nije jasna ta potreba određenih ljudi, da se u drugima uvek traži nešto što će iz ovog ili onog ugla da se kudi. Da su možda malo više na sebi i oko sebe radili, mnogi ljudi i njihovi uspesi bi im manje smetali i manje bi se na plodove njihovog rada gadili. Biti društveni parazit je stvar slobodne volje, ali nemoj posle da bacaš hejt što je drugima od tebe bolje. Držim se one u šali pa zavali i odgovorno tvrdim da takvi Q’rac svoj vole, nego ih negde duboko u mozgu neke druge stvari samo njima znane bole.  

Hipokratu zaHebi zdravlje bolesnika, lova im je veća briga

Evo krv mi se u žilama ledi, lik mi u ogledalu svakim danom sve više bledi. Nastanilo se neko čudo u predelu štitne, vreme je da posetim lekara, kako bi se posle izbegle ne daj Bože situacije hitne. Otišla bih ja i polazim već nekoliko meseci, ali iskreno još uvek mi se ne ide na onaj svet da vidim kako su mi svih ovih godina i vekova moji tamo nastanjeni preci. Nikako ne kapiram čemu više to u Srbiji kao skakanje sa mosta, doteraš se lepo i pođeš kod lekara, jer tamo opcija za stradanje imaš dosta...i to oho-ho!!  Obavezno treba naglasiti, kod lekara za razliku od mosta nemaš vremena da se nećkaš, kad te do’vati onaj u belom mantilu, imaš sve šanse da ubrzo sediš Sv. Petru u krilu. Sticajem čudnih kosmičkih okolnosti, radim u zdravstvu, slučajno znam u kom pravcu naginju zdravstvenih radnika sklonosti. Uz dužno poštovanje poštenom svetu, nažalost sve to ide i na njihovu štetu. Kako rekoh mesecima već odlažem taj susret, jer već od same pomisli na damu sa šaltera, dođe mi da oko tog stranog tela nabacam par kilograma maltera. Da mi je da ga nekako zacementiram, da ne bih damu svojim prisustvom morala da nerviram. Koja je to guja ljuta, pogledom ti kaže sklanjaj mi se s puta. Ok, kapiram da je neka teška muka mori, ali sestro nisam ni ja kod tebe došla po savet kako da mi ručak ne zagori. Sreća pa će nekoliko stotina grama kafe uz malo čokolade i možda parfemčić doprineti razvoju naše prisnosti, ubrzo nakon biću počašćena čarima njene milosti. Kakav preobražaj u momentu nastupi, svaki je do tada frustraki iz sistema ličnog napusti. Ume ona fina biti kada hoće, uspeli smo dakle da se oslobodimo tog namrgođenog zloće. Naravno da je dama sa šaltera laka prehlada u odnosu na one koji te preuzimaju u cilju daljih telesnih pretraga. Dakle na red je došao lekar, mada i on se ponaša kao da je pekar. Pa sam eto sasvim slučajno i kod njega došla da mi da savet na ime vrućih kolača, vidite doktore juče mi je baš loše ispala Nastina lisnata pogača. Koja bre tamo Hipokratova zakletva i svečano obećanje da je sve to u službi humanosti, šatro najveća im briga zdravlje bolesnika, čuj apsolutno poštovanje ljudskog života. E moj Hipokratu, džaba oni čitaju tu tvoju zakletvu. Pitam se da nije možda zakletva isečak iz nekog malo boljeg zabavnika, jeste li vi sigurni da se ona odnosi na zdravstvenog radnika. Da se ne lažemo više, mante se zakletve i ostalih bakrača, lekarima više para, u narodu znatno manje daća. Pa šta sad... Imao je čovek jedan mali, mali, malignitet, nije valjda mislio da će zbog toga biti prioritet. Doduše na listu čekanja odmah je stavljen, prođoše od tada godina ili dve, sa iste ga sada skidaju, više nije svrsishodan, počele metastaze da ga ubijaju. Šta da vam kažem moji doktori, vaši su problemi definitivno od naših mnogo veći i gori. Mi smo pacijenti satkani od optimizma, sve nam dobro u životu, mi uopšte ne osećamo tu finansijsku strahotu. Od tolike životne idile, evo baš kažem koleginici Bože koliko dugo u nekoj zdravstvenoj ustanovi nismo bile. I sad pored svih tih spoznaja nije mi lako, ne bih ja da mi tu po štitnoj čačka svako. Računajući na to što radim u zdravstvu, pozovem ove moje da mi daju preporuku kod kog lekara mogu da ostvarim saradnju onako etički gledano laku. Kažu meni moje koleginice imaš u Kliničkom doktorku dijagnostičar broj jedan, ali takođe treba da znaš (među nama) da se u njoj krije aždaja, jer strašno je nervira ta sa svih strana dolazeća raja. Ima ona svoju privatnu praksu, mesto gde lepo može kešom da ti naplati znanje koje je godinama sticala na Medicinskom faksu. Pomislim u sebi ’bem ti državu što joj ne daš platu veću, pa da ne moram ja da joj glumim boksersku vreću. Ume žena ničim izazvana da ti se naHebe milosne majke, kada uđeš u njene službene odaje, ona je ta koja vedri, oblači, kupuje i prodaje. Naravno u Kliničkom i treba da ti proda par kilogama svoga besa, da bi posle u njene privatne odaje mogao da ideš rasterećeno i da brojiš evre sa što manje stresa. Tu će aždaja blagonaklono pogledom da te miluje, dok ljubaznim tonom izgovara dijagnozu zvuk Baha te iz pozadine smiruje. A tek što su im šalter dame fine, jer i za njen osmeh moralo je  malo evra sa računa da se skine. Ovde drame nema, dok na svoj red čekaš, ovoj dami ne smeta čak ni što se desetak minuta oko izbora kafe femkaš. Da, da, ovde si i kafu dobio, sve je podređeno nama i to nije neka velika fama. Jeste da u Kliničkom reži kao razjarena zver, tretira te blago rečeno kao da si ker. Dobro, mora žena malo da laje, jer ko će onda doći privatno i evre umesto zdravstvene knjižice da daje. Ali intervencija još da se radi treba, sledi dakle sada na Onkologiji trka i da se razumemo nije to frka. Sad opet mora da se ide kod ’državnog’ doce i to je narode frka, evo kladim se u listu čekanja, nervni sistem će opet od šaltera do ordinacije gomila njih onako perfidno da mi drka. Onda se setih, obećala sam da ću privatno kod lekara ponovo doći, trebam mu dakle živa, zato će on sad da pozove ovog na Onkologiji da me najavi, dakle biću ipak tretirana kao da sam u najmanju ruku neka na ovom svetu jako bitna kvazi diva. Blago meni!! Nadam se samo da ovaj preglede i kontrole zakazuje tokom Bela dana, a ne kao neki koji mi na cedulji dade broj mobilnog, kaže sredom radi noćnu pa da dođem tada, manja je gužva, brine valjda čovek da u čekaonici od manjka kiseonika čekajući još neka mi ćelija ne strada. Aham, pomislim kako da ne, nećeš ti meni više ni sliku videti pa makar mi pocrkale ćelije sve.  

I dok sam gromoglasno srkala onu čuvenu kafu koja košta nekoliko stotina evrića, razmišljam šta bi bilo da iste nemam? Koju bih pogrebnu agenciju mogla da kontaktiram, šta mi je od garderobe potrebno, koliko ljudi da pozovem da me u večna lovišta prati, kao i da svako ko zamnom suzu ne pusti ceremoniju može momentalno da napusti i da se svojoj kući vrati. Pa se mislim što sam nekima dala, što nekima nisam, što li sam se sa zapada vratila, što u nekim situacijama direktora nisam za glavu skratila. Zbog kakvih sam se sve gluposti nervirala, pa mi zato štitna sada lepo uvalila kosku i na oba režnja istu servirala. Hvala njojzi!!

Jeste da radim u zdravstvu, malo znam o zakletvi, malo o zakonodavstvu, ali zar je to potrebno da bi preživeo pohode u našem, samo na papiru, humanom zdravstvu.  Ne znam dal’ da brinem više ili manje, brinući tako već mesecima malo se i pogoršalo stanje. Opet kažem ima u zdravstvu i poštenog sveta, ali i oni su zbog tog poštenja postali laka meta. Kako god, borićemo se doce i ja i ovom prilikom obećavam sa što manje eura. Legalno, uz zdravstvenu knjižicu, samo u radno vreme, nikako noćne smene. Neće me u tome omesti ni šalter dama bez obzira kolike da su frustracije njene.

Jedno je sigurno, zdravlje kada imaš, lako ćeš prijatelju svaki udarac u životu da primaš. Samo kasno Marko na Kosovo stiže, kada to shvatiš, organizam belu zastavicu diže. Ko preživi pričaće, a neko te priče možda čitaće. I odoh sada da prevodim direktorov rad na engleski naravno privatno za Dž, ali ovaj put zaista nema nerviranja, kako bih blagovremeno izbegla novih koski serviranja. Ne, nikako...